Prvo mesto u oblasti u ortopedske hirurgije i traumatologije

Atlas bolnica je osvojila prvo mesto i istakla se kao najbolja privatna bolnica u Srbiji u oblasti ortopedske hirurgije i traumatologije.
Ova kategorija ocenjuje nivo stručnosti specijalista ortopedije, savremene hirurške tehnike, kao i uspešnost lečenja ortopedskih stanja.
Atlas bolnica kontinuirano prati svetske trendove, implementirajući inovativne metode lečenja, kao što su artroskopske procedure i kompleksne rekonstrukcije zglobova.
U našoj bolnici se godišnje uspešno obavi oko 1000 ortopedskih zahvata.

Visoko 2. mesto iz u oblasti plastične i rekonstruktivne hirurgije

U oblasti plastične i rekonstruktivne hirurgije, Atlas bolnica zauzela je prestižno 2. mesto.
Tim iskusnih plastičnih hirurga na čelu sa dr Lazarom Pajevićem, osnivačem Atlas bolnice, omogućava pacijentima vrhunske rezultate uz primenu naprednih tehnika koje obuhvataju rinoplastiku, abdominoplastiku, hirurški lifting lica, blefaroplastiku, otoplastiku, uvećanje grudi kao i rekonstruktivne zahvate nakon trauma ili oboljenja, a istaći ćemo rekonstrukciju ušne školjke, po čemu se ističemo u zemlji i regionu.

Treće mesto u hirurgiji gornjeg digestivnog trakta i spinalnoj hirurgiji

Iz oblasti hirurgije gornjeg digestivnog trakta, Atlas bolnica zauzela je 3. mesto zahvaljujući izuzetnim rezultatima u lečenju oboljenja kao što su hiatus hernija, tumori jednjaka i želuca, uz to i barijatrijskoj hirurgiji.
Precizna dijagnostika i savremeni laparoskopski zahvati omogućavaju pacijentima brži oporavak i smanjenje postoperativnih komplikacija.
Takođe, bolnica je prepoznata i u oblasti spinalne hirurgije, gde je takođe zauzela visoko 3. mesto.
Stručnjaci Atlas bolnice poseduju bogato iskustvo u izvođenju mikrohirurških zahvata na kičmenom stubu, korekcijama deformiteta i multidisciplinarnom pristupu hirurškog tretiranja diskus hernija.

Četvrto mesto u neurologiji i neurohirurgiji

U oblasti neurologije i neurohirurgije, Atlas bolnica je zauzela 4. mesto, što potvrđuje visok nivo kvaliteta u lečenju neuroloških i neurohirurških pacijenata.
Odeljenje neurohirurgije na čelu sa dr Milenkom Savićem istaklo se primenom najsavremenijih hirurških metoda i praćenjem najnovijih trendova u medicini.

O HCQW organizaciji

Health Care Quality Watch (HCQW) je međunarodna organizacija koja se bavi praćenjem i evaluacijom kvaliteta zdravstvenih usluga u privatnim i javnim zdravstvenim ustanovama.
Ocenjivanje se vrši na osnovu nekoliko kriterijuma, uključujući stručnost medicinskog kadra, opremljenost bolnica, uspešnost lečenja i zadovoljstvo pacijenata.
Bitno je istaći i da se određeni bodovi dobijaju na osnovu akreditacije, koju Atlas bolnica poseduje i obnavlja svake godine uz rigorozne kontrole.
Priznanje HCQW-a predstavlja merilo izvrsnosti i referencu za pacijente koji traže vrhunsku zdravstvenu negu.

Atlas bolnica kao sinonim za hirurgiju

Ovo priznanje potvrđuje da je Atlas bolnica lider u oblasti hirurgije u privatnom zdravstvu, sa naglaskom na stručnosti, profesionalizmu i personalizovanom pristupu svakom pacijentu.
Uspešnost u više medicinskih oblasti dodatno osnažuje reputaciju bolnice kao centra izvrsnosti.

Ne tražite po svetu, potražite u Atlasu!

Sertifikati

The post Atlas bolnica u vrhu privatnog zdravstva u Srbiji: Top 5 priznanja u čak 4 oblasti appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

U ovom postu ćemo vam pružiti uvid u to kako ovaj test funkcioniše, koja su njegova ograničenja i prednosti i kako utiče na vašu trudnoću i budućnost vaše porodice.

Šta je Neinvazivni prenatalni test (NIPT)?

NIPT analizira DNK (genetički materijal) bebe izolovan iz majčine krvi. Na ovaj način se taj genetički materijal bebe analizira sa mogućnošću identifikacije različitih hromozomskih aberacija, kao što su trizomije, aneuploidije polnih hromozoma, kao i mikrodelecioni (strukturni) poremećaji na hromozomima. 

Najvažniji sindromi koji se mogu detektovati prenatalni testom su Daunov, Patau i Edvardsov sindrom. Prenatalnim testom se može utvrditi i pol deteta.

Kako se izvodi test?

Izvođenje testa je vrlo komforno za trudnicu – u pitanju je jednostavno vađenje krvi (uzorkovanje 10-20ml venske krvi – jedna epruveta).

Kada se izvodi test?

Test se radi nakon završene 10. nedelje trudnoće. Uzorkovanju krvi prethodi ultrazvučni pregled ginekologa kako bi se utvrdila veličina ploda, koja je neophodna za procenu odgovarajućeg momenta za izvođenje testa. Naravno, preduslov za izvođenje testa je normalan ultrazvučni nalaz. Bilo kakva sumnja na nepravilnosti ploda je kontraindikacija za neinvazivni prenatalni test. Tada se trudnica upućuje na druge dijagnostičke postupke.

Rezultati prenatalnog testa

Rezultati testa su formulisani tako da pacijentkinji budu lako razumljivi i očekuju se 10 radnih dana nakon uzorkovanja. U slučaju bilo kakvih nedoumica, rezultati se mogu protumačiti zajedno sa nadležnim ginekologom ili genetičarem.

Negativan rezultat testa znači da nema dokaza o prisustvu ispitivanih poremećaja. Tačnot je 99%, tako da je test veoma pouzdan.

Pozitivan rezultat testa nam daje informaciju o verovatnom prisustvu nekog od hromozomskih poremećaja kod deteta, ali verovatnoća da je rezultat testa zapravo pozitivan u velikoj meri zavisi od starosti trudnice i drugih faktora rizika. Pozitivan NIPT rezultat se stoga uvek mora potvrditi invazivnom dijagnostikom – amniocentezom ili uzorkovanjem horionskih resica.

Koje sve analize nudi Sequentia prenatalni test?

Sequentia prenatalni test nudi široku paletu analiza i jedan je od najsveobuhvatnijih te vrste na tržištu.

Osim već spomenutih trizomija, aneuplodija polnih hromozoma, mikrodelecija i duplikacija koje test detektuje, paleta Sequentia nudi i mogućnost identifikacije Rh D faktora deteta u trudnoćama gde je majka nosilac negativnog Rh D faktora, a otac nosilac  pozitivnog. Kod trudnica koje poseduju Rh negativnu krvnu grupu, informacija o Rh faktoru deteta već u toku trudnoće je jako bitna, jer se na taj način može izbeći korišćenje anti -D-profilakse sa jedne strane, a sa druge može se detektovati rizik od nastajanja hemolitičke bolesti fetusa i novorođenčeta.

U proširenoj ponudi Sequentia prenatalnog testa postoji mogućnost analize za nasledne i nenasledne bolesti, koje se analiziraju direktno na plodu, za razliku od većine testova koji ispituju roditelje kao nosioce mutacija.

Uz svaki odabrani panel Sequentia test moguće je uraditi analizu na spinalnu mišićnu atrofiju za oba roditelja. Na taj način roditelji mogu da utvrde da li su nosioci mutacije odgovorne za ovu bolest i da li postoji rizik za prenošenje iste na potomstvo.

Takođe test se može primeniti i kod blizanačkih trudnoća (uključujući i „vanishing twin”), ali sa ograničenjem kada je u pitanju analiza mikrodelecija i polnih aneuploidija.

Kako da zakažete i uradite prenatalni test?

Celokupna procedura vrlo je jednostavna:

-Pozovite naš Call centar kako biste zakazali konsultaciju sa ginekologom.

-Kada se odlučite za izvođenje testa, dolazite na ultrazvučni pregled nakon kojeg će biti izvađena krv potrebna za analizu.

-Ukoliko se opredelite za opciju koja uključuje nasledne bolesti, biće dodatno uzet i uzorak bukalnog brisa (bris unutrašnje strane obraza) biološkog oca deteta, odnosno uzorak venske krvi u dodatnoj epruveti.

– Rezultati se očekuju 7 do 10 radnih dana od momenta uzorkovanja i šalju se, u dogovoru sa ginekologom, poštom ili putem mejla. U okviru tumačenja rezultata, na raspolaganju je i genetsko savetovalište.

The post Neinvazivni prenatalni test (NIPT) Sequentia poslednje generacije V5.0 appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

Simptomi želudačne kile

Postoje klizajuće (aksijalne) i mešovite (paraezofagealne)  hernije. 

Kod klizajućih želudačnih hernija pacijenti uglavnom navode tegobe u vidu gorušice (osećaja pečenja iza grudne kosti) različitog intenziteta. 

Nasuprot tome, velike mešovite (paraezofagealne) hernije svojom veličinom dovode do mehaničkih tegoba u vidu kratkog daha (usled zauzimanja prostora u grudnom košu), osećaja lupanja srca, zamaranja, dok se kod uklještenih kila mogu javiti mučnina, povraćanje, zastajanje hrane nakon obroka.

Dijagnostika želudačne kile

Pacijente sa želudačnom kilom treba uputiti najpre na kontrastnu radiografiju sa barijumom. U toku pregleda pacijent pije kontrast te se na rendgenu vidi kako kontrast najpre ispunjava jednjak, zatim prelazi iz jednjaka u želudac, samim tim prikazujući poziciju ovih organa u odnosu na dijafragmu.

Pacijentima je nakon toga neophodno uraditi gastroskopiju (gornju fleksibilnu endoskopiju) u cilju sagledavanja sluznice jednjaka i želuca, isključenja drugih eventualnih oboljenja i pronalaska objektivnih pokazatelja prisustva refluksa želudačnog sadržaja u vidu zapaljenja distalnog jednjaka.

Dijagnostiku je u slučaju sumnje na refluksnu bolest neophodno dopuniti pH metrijom. Ovim pregledom možemo precizno izmeriti vreme tokom kog je želudačni (kiseo) sadržaj prisutan u jednjaku.

Posebna grupacija pacijenata žali se na takozvane ekstraezofagealne tegobe nalik na promuklost glasa, uporan kašalj, nelagodnost u grlu, osećaj prisustva knedle u grlu. Sa ovom grupom pacijenata neophodno je učiniti detaljan razgovor sa popunjavanjem preciznih evaluacionih upitnika. Pregled se kod ove grupe pacijenata mora dopuniti i pregledom od strane specijaliste ORL koji će evaluirati stanje gornjih partija respiratornog sistema.

Terapija želudačne kile

Sa velikom pažnjom neophodno je identifikovati grupe pacijenata koje najbolje reaguju na terapiju.

Procenom odgovora na terapiju lekovima, moguće je proceniti koji pacijenti mogu imati najveći benefit od učinjene operacije.

Indikacije za operativno lečenje želudačne kile su:

– Pacijenti koji nisu motivisani za doživotno uzimanje lekova iz grupe inhibitora protonske pumpe

– Pacijenti sa potvrđenim Baretovim jednjakom ili izraženim ezofagitisom

– Pacijenti sa i dalje prisutnim izraženim simptomima i pored korišćenja optimalne medikamentozne terapije

Laparoskopija želudačne kile

Zlatni standard u lečenju gore navedenih oboljenja jednjaka predstavlja minimalno invazivna hirurgija.

Laparoskopija predstavlja tehniku pristupa trbušnoj duplji kroz male rezove na trbušnom zidu dimenzija od 5 do 12mm. Kroz specijalno napravljene radne kanale (portove), a uz pomoć elegantnih instrumenata i kamere sa uvećanjem od 5 do 10 puta, možemo pristupiti svakom delu trbušne duplje i grudnog koša, adekvatno uočiti i rešiti problem. Ovako mali rezovi, u odnosu na klasične operacije, pružaju mogućnost brzog oporavka, smanjuju rizik od infekcije,  omogućavajući povratak redovnim aktivnostima već kroz nekoliko dana. Prednost kamere sa uveličanjem smanjuje mogućnost greške u iskusnim rukama na minimum, te dovodi do zapažanja najsitnijih detalja tokom procedure.

Kakav je tok operacije?

Operacija hernije hijatusa jednjaka obuhvata vraćanje želuca iz grudnog koša u fiziološki položaj u trbuhu, nakon čega se dijafragma sa uvećanim otvorom rekonstruiše šavovima. Operacija se najčešće nastavlja rekreiranjem mehanizma (manžetna – fundoplikacija) oko distalnog jednjaka sa namenom sprečavanja refluksa želudačne kiseline u jednjak. Na kraju operacije, pod kontrolom kamere se postavlja dren u trbuh, kao i nazogastrična sonda koja ima rasteretnu ulogu na želucu dok isti ne povrati svoju punu funkciju.

Kakav je oporavak nakon operacije?

Nazogastrična sonda uklanja se najčešće prvog dana nakon operacije, dok abdominalni dren ostaje najčešće do drugog postoperativnog dana u zavisnosti od sadržaja koji se istim evakuiše. Na dan operacije podstičemo pacijente da uz pomoć ili samostalno ustaju i šetaju. Voda se uzima prvog dana nakon operacije, dok se sa ishranom najčešće počinje drugog ili trećeg dana nakon operacije u zavisnosti od tolerancije pacijenta. Otpust iz bolnice može se očekivati od trećeg do petog postoperativnog dana.

Konci se uklanjaju 10 do 12 dana nakon operacije, dok se kontrola operatora savetuje mesec dana nakon operacije. 

Indikacije nakon operacije želudačne kile

Operacija želudačne kile zahteva prilagođavanje od strane pacijenta, jer se savetuje ishrana kašastom i pasiranom hranom 3 nedelje nakon operacije. Pacijente savetujemo da održavaju telesnu masu konstantnom, bez preteranih uvećanja u telesnoj masi. Takođe je zabranjeno podizanje teških tereta, preko 5% telesne mase pacijenta narednih 6 meseci nakon operacije.

The post Kako se leči želudačna kila (Hernija hijatusa jednjaka) appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

U koštac sa ovim trendom uhvatila su se brojna nacionalna zdravstvena udruženja, ali i medicinske grane, koje mogu da doprinesu njenom lečenju i prevenciji. Svoju ulogu u lečenju našla je i barijatrijska hirurgija, koja je dala izuzetne rezultate u smanjenju telesne težine pacijenta. 

Međutim, barijatrijska hirurgija sama ne može dati potpuno efikasno rešenje, već ono zahteva multidisciplinarni tim. Usled te činjenice, u tekstu vam objašnjavamo 3 glavna razloga zašto barijatrijska hirurgija nije pogodna za realizovanje u vidu trodnevnog medicinskog turizma.

Barijatrijska hirurgija zahteva postoperativno praćenje

Kada neko ponudi trodnevno rešenje u formi medicinskog turizma, ono isključuje mogućnost pravilnog sagledavanje pacijenta jer je potrebno da vas medicinska ustanova, kojoj poklonite poverenje, prati na svakom koraku u lečenju. 

Lečenje se započinje biohemijskim ispitivanjem, određivanjem adekvatne terapije (ukoliko je potrebno), psihološkom podrškom i korekcijom ishrane od strane nutricioniste. Tek kada se iscrpe mogućnosti konzervativnog smanjenja telesne mase potrebno je posavetovati se sa hirurgom. Barijatrijski hirurg mora da poseduje veštine odgovornog i kvalitetnog abdominalnog hirurga koji svoja bazična znanja stavlja u svrhu visoko-specijalizovane hirurgije kakva je barijatrijska hirurgija. 

Operativne tehnike podrazumevaju znanje u smislu manipulacije želucem, jednjakom, tankim crevima, a ponekad i neophodnost za sinhronim rešavanjem drugih problema, kao što su kalkulozna žučna kesa ili želudačna kila. Iskusan hirurg smanjuje mogućnost nastanka komplikacija na minimum, a svojim poznavanjem i drugih aspekata i oboljenja digestivnog trakta omogućava što bolje postoperativne rezultate, kako u cilju smanjenja telesne mase tako i u smislu poboljšanja kvaliteta života i prevencije drugih simptoma od strane digestivnog trakta.

Operativno lečenje barijatrijskom hirurgijom ne podrazumeva samo period od odlaska u operacionu salu do buđenja iz anestezije, već je neophodno višednevno postoperativno praćenje, koje će omogućiti rano otkrivanje i adekvatno zbrinjavanje potencijalnih komplikacija. Neophodno je da operator bude uz pacijenta i nakon nekoliko nedelja od operacije kako bi se predupredile i na vreme tretirale potencijalne postoperativne komplikacije. 

Barijatrijska hirurgija zahteva susret uživo

Iako je potpuno razumljivo da je cena značajna za donošenje odluke prilikom svakodnevne kupovine, taj princip ne bi trebalo da bude primenjivati kada je u pitanju zdravlje.

Cena barijatrijske operativne procedure formira korištenje najkvalitetnijeg šavnog materijala i laparoskopske opreme. Takođe je potrebno uključiti multidisciplinarni tim koji će biti dostupan kako za adekvatnu preoperativnu pripremu, tako i za postoperativni tretman i što raniju mobilizaciju pacijenta od strane tima fizioterapeuta i fizijatara. 

Mogućnost da se u svakom trenutku nakon otpusta obratite vašem operatoru za svako pitanje ili tegobu je od izuzetnog značaja za uspeh procedure. Komunikacija sa operatorom putem e-maila ili telefona nije uvek efektivna, jer ukoliko se ukaže potreba za kontrolom, nju nije moguće obaviti u ustanovi gde je pacijent operisan.

Barijatrijska hirurgija zahteva odgovorno lečenje

Iako su trendovi današnjice doveli do ekspanzije zdravstvenog turizma, ozbiljne operativne procedure ne bi trebalo da se promovišu u formi trodnevnog izleta gde će pacijent biti smešten u hotelu od pet zvezdica i razgledati grad u kojoj je smeštena bolnica. 

Barijatrijska hirurgija je ozbiljna hirurška grana koja se bavi pacijentima koji neretko imaju udružene bolesti, a koje same po sebi prevazilaze ponuđeni turistički paket. Odgovorno lečenje dovodi do smanjenja potencijalnih postoperativnih komplikacija, optimalnih ishoda operativnog lečenja kao i praćenja i podrške koja je neretko potrebna pacijentima sa patološkom gojaznošću.

Sigurno i odgovorno lečenje u Opštoj bolnici „Atlas“

Opšta bolnica „Atlas“ je jedna od lidera na polju barijatrijske hirurgije i poseduje zaokružen ekspertski tim koji će biti uz vas na svakom koraku lečenja. Neka sigurnost bude primarni postulat u donošenju odluke koja se tiče vašeg zdravlja – jer odluke donete na osnovu cene intervencije, neretko se ispostavlja, predstavljaju kocku gde se u zalogu nalazi vaše zdravlje.

The post 3 razloga zašto barijatrijska hirurgija nije pogodna za trodnevni medicinski turizam appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

Vrste operacije?

Artroplastika kuka može biti totalna i parcijalna. Kod parcijalne artroplastike kuka protezom se zamenjuje samo glava butne kosti, dok se kod totalne operacije zamenjuje i zglobna čašica karlične kosti. 

Koje su indikacije za ugradnju proteze?

Najčešće indikacije za navedene operacije kod starijih predstavljaju artroze i frakture (prelomi) kuka.
– artroza predstavlja degenerativno propadanje kostiju i zglobne hrskavice, što se ogleda bolovima i ograničenom pokretljivošću
– prelom ili fraktura predstavlja prekid kontinuiteta kosti, najčešće se dešava u populaciji pacijenata starijih od 70 godina, dok se kod mlađih pacijenata javlja u slučaju teških trauma

Pre operacije, a u sklopu pregleda, ortoped: 

• Ciljanim pitanjima dobija uvid u stanje Vašeg organizma, kao I uvid u pridružene bolesti koje mogu uticati na preoperativnu pripremu
• Pregledom kuka, dobija uvid u stanje zgloba, obim pokreta i stepen oštećenja
• Donosi odluku o preoperativnoj dodatnoj dijagnostici, RTG zgloba može retko biti dopunjen i MR pregledom 
• Pošto upotreba duvana može da ometa zarastanje, savetuje se prekid konzumacije nikotinskih preparata najmanje mesec dana pre operacije. 

Koje vrste proteza postoje?

Mnogo faktora utiče na izbor idealne proteze. U zavisnosti od uzrasta pacijenta, indikacije za operaciju (bolest i/ili povreda zgloba), stepena oštećenja, anatomskih karakteristika i potreba pacijenta, lekar se u konsultaciji sa pacijentom odlučuje za vrstu proteze koja će dati najbolje rezultate. Postoje tri vrste proteze kuka:

1. Cementna proteza – ugrađuje se kod pacijenata koji imaju koštanu masu slabijeg kvaliteta usled npr. osteoporoze i/ili uzrasta pacijenta.
2. Bescementna proteza – ugrađuje se kod pacijenata koji imaju kvalitetniju koštanu masu i ovo je ujedno i proteza koja se ugrađuje kod najvećeg broja pacijenata. 
3. Keramička proteza – ovo je nova vrsta proteza koja se odlikuje vrhunskim kvalitetom i velikom izdržljivošću. 

Kako se izvodi operacija i koliko traje?

Prvi pokušaji operacije na zglobu kuka izvedeni su krajem 19. veka od strane nemačkog profesora ortopedije Temistokle Gluka (Themistocles Glück). U izveštaju navedeno je da je tuberkulozom oštećena glava butne kosti kod pacijenta zamenjena protezom od slonovače.
Totalna metalna proteza upotrebljena je prvi put 1953. godine od strane George Mckee kod pacijenta sa frakturom vrata butne kosti.  Akumulacijom 70 godina iskustva, danas ugradnja proteze kuka predstavlja sigurno, efikasno i duguročno rešenje. 

Operacija se u vreme moderne ortopedije izvodi u uslovima opšte ili spinalne anestezije. Spinalna anestezija podrazumeva plasiranje katetera u kičmeni stub uz pomoć kog je moguće u potpunosti obezboliti donju polovinu tela. Vaš ortoped u toku operacije može regiju kuka infiltrisati dodatnim analgetskim blokovima što će pomoći u terapiji bola postoperativno.

Sama operacije varira u trajanju u zavisnosti od nalaza, operacija prosečno traje oko dva do tri sata. Da bi izvršio zamenu kuka protezom ortoped pristupa regiji kuka kroz elipsoidni rez. Nakon pristupa oštećenom delu butne kosti, ortoped uklanja oštećenje, te kost zamenjuje implantom (protezom) koja je fiksirana za ostatak zdrave butne kosti. Zglobna površina karlične kosti zamenjuje se istovetnom protezom, koja je u potpunosti kompatibilna novom segmentu butne kosti. 

Postoperativno, nakon buđenja bićete prebačeni u bolesničku sobu. Zbog rizika od razvoja tromboembolijskih komplikacija i uspešnog oporavka, sprovode se sledeće mere:

• Primena preparata niskomolekularnog heparina
• Kompresivne čarape koje pospešuju protok krvi kroz donje ekstremitete
• Rana postoperativna rehabilitacija sa vežbama već od prvog postoperativnog dana

Prosečno vreme boravka u bolnici nakon operacije je 5 dana, ali individualno zavisi od dinamike oporavka pacijenta. 

Trajanje proteze

Životni vek veštačkog zgloba kuka zavisiće od nekoliko faktora. Isti uključuju: 

-starost pacijenta u vreme operacije
-zdravstveno stanje pacijenta
-stepen aktivnosti koji pacijent očekuje postoperativno
-vrsta materijala koji se koristi u implantatu. 

Imajući to na umu, nakon uspešne operacije i procesa oporavka, pacijenti mogu očekivati da će njihov novi kuk trajati između 10-15 godina. Neki traju mnogo duže (čak i do 20 godina i više), dok je drugima potrebna medicinska intervencija ranije.

Život nakon operacije

Nakon uspešnog oporavka, očekuje se povratak lakim aktivnostima ili poslu u kancelariji u roku od oko 6 nedelja. Može potrajati još nekoliko nedelja ako vaš posao uključuje podizanje teških tereta. Najbolje je izbegavati ekstremne pokrete ili sportove gde postoji rizik od pada, kao što je skijanje ili jahanje.

Koliko se operacija proteze kuka izvede godišnje u Atlas bolnici?

Godišnje se izvede oko 250 operacija ugradnje proteze kuka. 

Eksperti u ovoj oblasti :

Dr Gordan Gavrilović

Dr Zoran Stefanović

Prof dr Zoran Blagojević

Dr Nenad Trbović

Prof dr Milan Apostolović 

Dr Dejan Aleksandrić

Dr Branislav Krivokapić

Dr Nikola Colić 

Dr Marko Vujačić

Ass dr Nikola Bogosavljević

Dr Aleksandar Jevtić

Dr Predrag Stefanović

Dr Boris Zekić 

Dr Ognjen Vukadin

Dr Danijel Raspopović 

The post Ugradnja proteze (veštačkog) kuka appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

Artroskopija kolena je minimalno invazivna operacija kojom se kroz male rezove u regiji zgloba pristupa zglobnoj šupljini kamerom, odnosno artroskopom. Artroskopija može biti dijagnostička, kojom otkrivamo uzrok bola ili drugih tegoba u kolenu, ili terapijska kada uklanjamo navedeni uzrok problema. Za uspešno obavljanje procedure neophodan je adekvatan i pažljiv izbor obučenog lekara specijaliste.

Zašto se radi artroskopija kolena? 

Najčešće indikacije za proceduru izvođenja artroskopije su:

• Povreda meniskusa;
• Povreda prednjih i zadnjih ukrštenih ligamenata;
• Povreda delova zglobne hrskavice kolena;
• Učestale upale u zglobu kolena;
• Bekerova cista – šupljina ispunjena sinovijalnom tečnošću na zadnjoj strani zgloba kolena;
• Prelomi kostiju koje čine zglob kolena.

Kako izgleda priprema za operaciju?

Pre operacije neophodan je pregled i konsultacija nadležnog ortopeda, kao i korekcija lične terapije pacijenta u skladu sa pridruženim bolestima. 

Prema savetu lekara, može biti neophodno kratkoročno prekidanje uzimanja lekova protiv zgrušavanja krvi.  U zavisnosti od tipa anestezije, neophodan je prekid uzimanja hrane i tečnosti najčešće 12 sati pre operacije. U slučaju da je planiran otpust iz bolnice istog dana, savetuje se dolazak u pratnji člana porodice.

Koliko se artroskopskih operacija izvede godišnje u Atlas bolnici? 

U Atlas bolnici se godišnje izvede između 200 i 300 ovih operacija. 

Kako se izvodi operacija artroskopije kolena?

Kroz nekoliko malih rezova (5-10mm) na koži iznad zgloba, a uz pomoć elegantnih instrumenata i
kamere sa uvećanjem od 5 do 10 puta, možemo pristupiti svakom delu zglobne šupljine
identifikujući uzrok problema. Ovako mali rezovi, u odnosu na klasične operacije, pružaju mogućnost brzog oporavka, smanjuju rizik od infekcije, omogućavajući povratak redovnim aktivnostima već kroz nekoliko dana. 

Artroskopija je zlatni standard u dijagnostici i lečenju sportskih povreda kolena, jer je ovom metodom omogućen najraniji povratak treninzima i drugim aktivnostima. 

Prednost kamere sa uveličanjem smanjuje mogućnost greške u iskusnim rukama na minimum, te dovodi do zapažanja najsitnijih detalja tokom procedure. Artroskopija se može izvoditi u uslovima lokalne, regionalne, spinalne, a retko i opšte anestezije, o čemu će definitivnu odluku doneti anesteziolog u konsultaciji sa nadležnim ortopedom. 

Da li su moguće komplikacije? 

Komplikacije nakon artroskopije su retke, mogu uključivati krvarenje unutar zglobne kapsule, infekciju rane, kao i eventualne nuspojave anestezije. 

Kakav je tok oporavka nakon artoskopske operacije kolena?

U neposrednom postoperativnom toku savetujemo da se pridržavate sledećeg akronima:

R – rest – savetuje se odmor i suzdržavanje od napornih aktivnosti;

I – ice – savetuje se stavljanje leda preko kolena na kom je vršena procedura;

C – compress – savetuje se nošenje elastične poveske ili zavoja;

E – elevate – savetuje se odizanje ekstremiteta iznad nivoa trupa.

Pridržavanjem navedenih pravila smanjuje se mogućnost pojave otoka i bolova.

U slučaju da ovi saveti nisu dovoljni, u skladu sa savetima lekara, savetuje se uzimanje lekova protiv bolova (analgetika). U zavisnosti od indikacije zbog koje je učinjena artroskopija, može biti neophodna imobilizacija zgloba kao i korišćenje pomagala za hodanje (štake, hodalica), uz redovnu fizikalnu terapiju koju treba započeti što ranije, nekada i na dan same operacije!

The post Sve što bi trebalo da znate o Artroskopiji kolena! appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

Ipak, određenim načinom života, nažalost možemo i ubrzati pojavu bolova – profesije koje zahtevaju dugotrajno i nepravilno sedenje, povećana telesna težina, fizički napor tokom samog rada, kao i povrede u toku života mogu tome doprineti. S obzirom da moderan život podrazumeva sve više sedenja, kao i da se sve više poslova radi u sedalnom položaju, možemo reći da danas svi pripadamo rizičnoj grupi za raniju i češću pojavu ove vrste bolova.

Karakteristike bola u kičmi i zglobovima

Svetska statistika govori da više od 80% populacije u jednom trenutku u svom životu doživi neku vrstu bola u lumbalnom, slabinskom delu kičme. Pacijenti tada obično pokušavaju da uzimaju lekove na svoju ruku, bez preporuke lekara. Tek kada utvrde da samoterapija ne pomaže, zakažu pregled kod lekara. Iako ne postoji precizna statistika, možemo zaključiti da najčešće prođe par meseci od nastanka bola, tj. prvih simptoma do javljanja lekaru. Tada već govorimo o postojanju hroničnog bola.

„Pacijent najpre treba da prođe pregled u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, tj. domu zdravlja, gde će od svog izabranog lekara opšte medicine dobiti inicijalnu terapiju. Ukoliko se tegobe smanje uz pomoć nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL), nisu bile povezane sa nekim značajnijim nalazom na magnetnoj rezonanci i ne uzrokuju ozbiljan funkcionalni poremećaj, lečenje dalje nastavlja izabrani lekar. Na ovaj način može biti rešeno više od 70% svih akutnih bolova. U suprotnom, ukoliko bolovi zaostaju ili postoji ozbiljan funkcionalni poremećaj, pacijent se upućuje na pregled kod spinalnog hirurga.“, objašnjava dr Marko Aleksić, specijalista ortopedije sa traumatologijom.

„Hroničan bol je ozbiljan, ne samo fizički već i psihički problem i postoji direktna povezanost između hroničnog bola i depresivnih poremećaja. U takvim situacijama, uvek savetujemo da se u lečenje uključi i neuropsihijatar ili psihijatar, jer i pored svih naših napora, bolovi dugo traju i naravno da utiču na kvalitet života i psihičko stanje pacijenta“ govori o uticaju hroničnog bola na kvalitet života dr Marko Aleksić.

Lečenje bolova u kičmi i zglobovima

Prva linija odbrane jesu nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL), koji se moraju primenjivati duži vremenski period, a ne samo nekoliko dana. U okviru samo par dana korišćenja lekova, pacijent ima trenutno umirenje bolova, dok uzimanjem na duže staze ti isti lekovi mogu imati i izlečivi efekat. Na taj način ne lečimo samo simptom, već i uzrok – inflamaciju odnosno zapaljenje, bilo da su u pitanju nervi ili zglobovi kičme, hrskavice i kosti.

„Gotovo svakom pacijentu preporučujem aceklofenak odnosno Aflamil zato što objedinjuje najbolje od lekova koji su nam do sada bili poznati: što se tiče dejstva i snage protivupalnog odgovora, odgovara diklofenaku, ali je u pogledu bezbednosti sličan ibuprofenu, koji je do sada bio poznat kao lek sa najmanje neželjenih dejstava. Dakle, Aflamil je unikatan lek koji nam daje adekvatan odgovor ne samo na bol već i na inflamaciju, a sa najnižim stepenom neželjenih dejstava. Upravo ove osobine leka, a pre svega njegova bezbednost, nam dozvoljavaju da ga primenjujemo na duže staze“ poručuje dr Aleksić.

Dugotrajna upotreba analgetika usled bolova u kičmi i zglobovima

Kada pacijenti imaju veoma teška bolna stanja, uvodi se i kortikosteroidna terapija koju treba minimalno koristiti jer ima jedan dobar efekat – umanjenje upale, ali i sedam negativnih dejstava, te moramo voditi računa o balansiraju pozitivnih i negativnih dejstava. Dakle, pacijentu svakako treba pomoći, ali imati na umu i potencijalnu štetu kortikosteroidne terapije. Upravo tada do značaja dolazi uloga nesteroida koji mogu da se primenjuju godinama uz kraće pauze i uz naravno uvođenje zaštite za želudačnu sluznicu. Prilikom započinjanja ovakve terapije, treba uzeti detaljnu anamnezu u smislu kardiovaskularnih tegoba pacijenta, kao i prethodnog oštećenja želuca. Ukoliko na ovaj način odaberemo pacijenta, a u skladu sa preporukama, on praktično može biti na dugogodišnjoj terapiji antiinflamatornim nesteroidnim lekovima. Takva terapija donosi pozitivne zdravstvene efekte čak i kod pacijenata koji imaju indikaciju za hiruško lečenje, ali i onih koji su već operisani jer će u daljem oporavku pomoći fizikalnoj terapiji, podizanju pacijenta i vraćanju regularnim životnim aktivnostima.

Nakon hirurške intervencije, bolovi se mogu vratiti jer nažalost postoji okoštavanje uglavnom celog kičmenog stuba. Iako operacijiom otklonimo akutni bol i omogućimo pacijentu da se kreće, ispravimo deformitet i stabilišemo kičmu, nažalost neki stepen bolova može da zaostane. U takvim situacijama, kao što je već rečeno, takođe pribegavamo antiinflamatornim nesteroidnim lekovima, čiju primenu, Dr Aleksić preporučuje periodično kada se bolovi jave, ali nikada u intervalu od samo dan ili dva, već najmanje 2-3 nedelje uz adekvatnu zaštitu želuca.

Način života i fizička aktivnost

Fizička aktivnost može da poboljša, ali i da pogorša stanje, poručuje dr Marko Aleksić:

„Mirovanje od par dana preporučujem uz aktivnu primenu nesteroidnih antiinflamatornih lekova, primarno Aflamila sa blokatorom protonske pumpe, odnosno zaštitom za želudac, miorelaksansima i topikalnim preparatima. Preporučujem da se rano krene sa fizičkim aktivnostima, čak i u akutnom lumbalnom sindromu, kada je naglo došlo do pojave jakih bolova. Idealno je da se se već posle dva dana pacijent vertikalizuje i da se krene u neki vid šetnje, jer je kičmeni stub najopterećeniji kada se sedi i kad se cela težina tela oslanja na sedalne kosti. Kada čovek hoda, težina se raspoređuje distalno, odnosno niz noge, tako da tokom aktivnog hodanja nemate dugo pritisak na samo jednu tačku. Tek kada pacijent prođe program fizikalne terapije uz primenu nesteroidnih antiinflamatornih lekova koji se piju duže kako ne bismo imali samo efekat uklanjanja bola, već i efekat uklanjanja upale, možemo savetovati ozbiljniju fizičku aktivnost, ali tu već govorimo o tzv. fazi održavanja poboljšanja i prevencije ponovnog nastupanja bolnog sindroma.

Kako bismo pomogli kičmi koja trpi težinu tela, prva stvar na koju treba da obratimo pažnju jeste da li je indeks telesne težine, koji označava odnos telesne težine i visine tela, adekvatan. Mada ni ovaj indeks nije apsoultno pouzdan parametar jer nije svaka težina ista – nije ista  težina kod gojaznog čoveka ili kod muskuloznog čoveka, ali nažalost bez obira o kojoj je konstituciji reč, kičma trpi skoro isti pritisak. Stoga je važno povesti računa o telesnoj težini. Takođe u ovoj fazi se savetuje vežbanje, redovna šetnja, plivanje… kako bismo jačali mišiće kičmenog stuba. Treba biti vrlo pažljiv kod odabira i izvođenja anaerobnih aktivnosti iz razloga da one koliko god mogu da pomognu, isto tako mogu i da odmognu ukoliko ne odaberemo adekvatnu ili je ne izvodimo na pravilan način. Međutim, to je više u rukama fizijatara nego hirurga.“

Uopšteno govoreći, fizičku aktivnost treba obavljati do granice bola. Takođe se savetuje da izbegavamo dugo sedanje, već da na svakih pola sata pravimo pauze od minimum 5 minuta, kao i da koristimo adekvatne stolice sa lumbalnom podrškom.

Šta da radim kada se javi bol u kičmi i zglobovima?

„Ukoliko se javi lumbalni bol koji nije povezan sa značajnom traumom, podizanjem teškog tereta, saobraćajnim udesom ili povredom sličnog tipa, najpre treba probati sa antiinflamatornim nesteroidnim lekovima, a ja uvek preporučujem Aflamil u kombinaciji sa Controloc-om ili nekim drugim blokatorom protonske pumpe, za zaštitu želudca. Ako bol ne prođe u roku od 7 dana, savetujem da se jave svom izabranom lekaru opšte medicine, a ako izabrani lekar proceni da bol ne prolazi ili je možda povezan sa nekim ozbiljnijim stanjem, onda treba da prosledi pacijenta nekome ko je usko specijalizovan za tu oblast. Što se tiče načina života, naravno da savetujem aktivan način života iako većina nas sedi ili stoji na poslu. Rešenje jeste da ako se već sedi, onda treba praviti pauze i istezati se, makar nekoliko koraka na svakih pola sata. Takođe treba voditi računa da stolica na kojoj se sedi bude adekvatna sa odgovarajućom potporom za leđa. Isto važi i za ležanje i spavanje, birati relativno tvrdu podlogu. Moramo voditi računa i o ishrani tako da ona ne dovodi do prekomerne gojaznosti koja je definitivno rizik za pojavu bola. Sportska aktivnost kojom se bavimo mora biti u relaciji sa godinama i fizičkim stanjem pacijenata. Dovoljna je aerobna aktivnost, plivanje, vožnja bicikla, šetnja…“, sumirao je dr Aleksić.

BIOGRAFIJA

Ass. Dr sci med Marko Aleksić, specijalista ortopedije sa traumatologijom, spinalni hirurg, zaposlen u centru ortopediju i traumatologiju Opšte bolnice Atlas. U svojoj kliničkoj praksi se bavi gotovo svim oboljenima kičmenog stuba, uključujući i traumu, deformitete, kao i onkološku patologiju kičmenog stuba, odraslih i dece.

Izvor: Stetoskop.info

The post Zašto se javljaju i kako se leče bolovi u kičmi i zglobovima appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

– Metabolička (od nutritijenata koje unosimo hranom stvara proteine potrebne za razvoj, funkcionisanje   i odbranu organizma)

– Stvaranje žuči kojom izbacujemo nepotrebne materije i uz pomoć koje razgrađujemo unesene masti

– Detoksikaciona, koju vrši kroz filtriranje krvi i uklanjanje toksina.

Usled učešća u velikom broju procesa u organizmu, jetra je izložena opasnim agensima te je podložna bolestima. Virusne infekcije, pretereno konzumiranje alkohola, pušenje, korišćenje opojnih supstanci, ishrana koja sadrži veliku količinu masti , tumori, toksična oštećenja, akumulacija gvožđa ili bakra su samo neki od faktora rizika koji mogu dovesti do stvaranja oštećenja na jetri, odnosno sprečiti jetru da obavlja svoje vitalne funkcije.

Koje bolesti jetre postoje?

Oboljenja jetre mogu se manifestovati na više načina. Pacijenti se mogu žaliti na:

– Tup bol i nelagodnost ispod desnog rebarnog luka;

– Uvećanje jetre, koju sami nekada mogu napipati;

– Gubitak apetita, mučninu i povraćanje;

– Nagli gubitak telesne mase;

– Tаmna boja urinа, izrazito bleda (bela) boja stolice;

– Pojava otoka u trbuhu ili ekstremitetima;

– Žuta prebojenost kože i beonjača praćena svrabom.

Dijagnostika

U slučaju neke od navedenih tegoba ili više njih, potrebno je javiti se lekaru. Neophodno je potom po savetu lekara proveriti analize krvi, krvnu sliku, nivoe bilirubina i enzima jetre, kao i nivoe tumorskih markera ukoliko sumnjamo na prisustvo malignog tumora.

U skladu sa rezultatima može biti indikovan neki od radioloških pregleda kao što su ultrazvuk (sa ili bez elastografskog ispitivanja tkiva jetre), CT (skener) i MR pregled trbuha.

Prevencija bolesti jetre

–          Jedite zdravo i raznoliko i izbegavajte masnu hranu;

–          U slučaju prethodnih tumora jetre, redovni pregledi prema savetima lekara;

–          Održavajte preporučenu telesnu težinu;

–          Pijte umerene količine alkohola ili ga u potpunosti izbegavajte;

–          Lekove koristite strogo prema uputstvima lekara;

–          Praktikujte bezbedan seksualni odnos;

–          Izbegavajte kontakt sa tuđom krvlju i telesnim tečnostima.

Kada su pregled i hiruška intervencija neophodni?

Hirurško lečenje indikovano je kod tumora jetre, simpatomatskih cista jetre koje uzrokuju tegobe kod pacijenata, kao i kod pacijenata sa insuficijencijom jetre koja zahteva transplantaciju.

Tumori jetre mogu biti primarni, odnosno porekla samog tkiva jetre ili metastatski.

Primarni tumori jetre

Najčešći primarni tumori jetre su hepatocelularni i holangiocelularni tumori, ali postoje i mešoviti oblici sa prisutnim karakteristikama oba navedena.

Hepatocelularni karcinom je značajno češći, svake godine se dijagnostikuje kod oko milion ljudi u svetu. Faktor rizika za nastanak hepatocelularnog karcinoma je ciroza jetre na terenu prekomernog konzumiranja alkohola ili virusne infekcije (hepatitisa). Svega oko 20% ovih tumora nastaje kod pacijenata bez ciroze jetre.

Karakteriše ga agresivna biologija sa brzim napredovanjem bolesti, te je izuzetno bitna dijagnostika u ranoj fazi bolesti kod pacijenata koji još nisu razvili tegobe. Ovo je moguće postići jedino striktnim skrining programima kod pacijenata sa cirozom jetre i drugim faktorima rizika. Zbog najčešće uznapredovalog stadijuma bolesti u kom se pacijenti javljaju, samo 10-30% pacijenata se dijagnostikuje u stadijumu kada je moguće operacijom ukloniti tumor.

Faktori koji utiču na odluku da li je moguće pacijenta operisati su sledeći:

-Stanje pacijenta (prisustvo drugih bolesti, uzrast);

-Stanje jetre (funkcionalna rezerva cirozom zahvaćene jetre);

-Stadijum bolesti (broj i veličina tumorskih nodusa).

Primarni tumori jetre zahtevaju anatomske resekcije jetre (uklanjanje celog ili više segmenata jetre) te je od izuzetnog značaja lečenje od strane iskusnog hepatobilijarnog hirurga.

Sekundarni (metastatski) tumori

Sekundarni (metastatski) tumori jetre nastaju širenjem tumora druge lokalizacije u jetru. Zbog specifične vaskularizacije jetre (ima dovodnu arterijsku i vensku cirkulaciju), tumori iz svih organa u trbuhu I maloj karlici svojim širenjem mogu zahvatiti ovaj organ. Oko 80% metastaza u jetri porekla je adenokarcinoma, najčešće kolorektalnog, a zatim i želuca, pankreasa i drugih…

Ako dođe do razvoja metastaza u jetri, tegobe mogu biti različitog karaktera u zavisnosti od njihovog broja I lokalizacije. Najčešće pacijenti navode bol i nelagodnost ispod desnog rebarnog luka, žuticu , oticanje trbuha zbog nakupljanja slobodne tečnosti, malaksalost, gubitak apetita, gubitak u telesnoj masi itd.

Lečenje karcinoma jetre

Metastatska bolest u jetri može se lečiti na različite načine, u zavisnosti od vremena javljanja metastaza koje se mogu otkriti sinhrono (u vreme kada i primarni tumor) ili metahrono (nakon operacije i lečenja primarnog tumora).

Sinhrona prezentacija najčešće se leči najpre primenom hemioterapije i ciljane biološke terapije u cilju bolje dugoročne kontrole bolesti a zatim se pacijent upućuje na operaciju. Kod operativnog lečenja metastaza u jetri primenjuje se poštedan pristup kada god je to moguće, uklanja se metastaza sa okolnim pojasom tkiva jetre. Ovo nije moguće postići u slučaju da tumorska promena svojim položajem ugrožava neki od krvnih sudova jetre, kada je potrebna opsežnija (veća) resekcija jetre.

Ciste jetre zahtevaju operativni tretman ukoliko se radi o ehinokoknoj bolesti jetre. Operišu se i pacijenti sa prostim cistama jetre, kada one zbog izražene veličine pritiskaju okolne organe što dovodi do tegoba koje narušavaju kvalitet života pacijenta.

Minimalno invazivna hirurgija jetre

Sve navedene operacije tehnički je moguće učiniti minimalno invazivnim putem (laparoskopski) ukoliko ne postoje jasne kontraindikacije.

Laparoskopija predstavlja tehniku pristupa trbušnoj duplji kroz male rezove na trbušnom zidu dimenzija od 5 do 12mm. Kroz specijalno napravljene radne kanale (portove), a uz pomoć elegantnih instrumenata i kamere sa uvećanjem od 5 do 10 puta, možemo pristupiti svakom delu trbušne duplje i grudnog koša, adekvatno uočiti i rešiti problem. Ovako mali rezovi, u odnosu na klasične operacije, pružaju mogućnost brzog oporavka, smanjuju rizik od infekcije,  omogućavajući povratak redovnim aktivnostima već kroz nekoliko dana. Prednost kamere sa uveličanjem smanjuje mogućnost greške u iskusnim rukama na minimum, te dovodi do zapažanja najsitnijih detalja tokom procedure.

The post Čekate operaciju na jetri? Evo šta bi trebalo da znate appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

Imajući u vidu njegovu funkciju, jasno je da oboljenja jednjaka najčešće se manifestuju problemima sa gutanjem (disfagijom). Jednjak ima izražen mišićni sloj koji se na njegovom početku u vratu i prelazu u želudac (u trbuhu) sjedinjuje i formira sfinkter koji u sadejstvu sa dijafragmom sprečava prolaz kiselog želudačnog sadržaja nazad u jednjak.

Neadekvatna funkcija i opuštanje donjeg sfinktera jednjaka može uzrokovati zastajanje hrane, kao kod pacijenata sa ahalazijom. U ovom tekstu ćemo se dublje baviti bolestima jednjaka, kao i procedurama koje pacijenti prolaze tokom lečenja.

Tumori jednjaka

Dva najčešća karcinoma jednjaka su skvamocelularni i adenokarcinom jednjaka. Manifestuju se slično, ali su faktori rizika za njihov nastanak različiti. Osnovni faktori rizika za nastanak skvacemolularnog karcinoma jednjaka su konzumacija alkohola i pušenje, prekomeran unos veoma kisele i ljute hrane, kao i infekcija HPV virusom.

Pacijenti sa ahalazijom su u nešto većem dugoročnom riziku za razvoj skvamocelularnog karcinoma, kao i pacijenti sa prethodnim karcinomom larinksa i orofarinksa.

Glavni faktori rizika za nastanak adenokarcinoma jednjaka su pre svega gojaznost i višedecenijska nelečena refluksna bolest.

Simptomi karcinoma jednjaka

Pacijenti se najčešće javljaju zbog osećaja težeg prolaska hrane ili zastajanja iste u grudnom košu. Uz navedeno, javlja se i prilično intenzivan neželjen gubitak u telesnoj masi u roku od nekoliko meseci. Retko se mogu javiti i bolovi u grudnom košu, najčešće zajedno sa zastalim zalogajem hrane.

Svaki ponovljen osećaj da hrana zastaje u grudnom košu i ne prolazi do želuca je razlog za javljanje hirurgu!

Dijagnostika

Tokom dijagnostičkog procesa najbitnije je već pri najmanjoj sumnji uraditi gornju fleksibilnu endoskopiju (gastroskopiju) kako bismo adekvatno pregledali sluznicu jednjaka, želuca i dvanaestopalačnog creva.

U slučaju uočavanja bilo kakvih nepravilnosti, uzimaju se biopsije koje se dodatno patohistološki analiziraju.

Ako je potvrđen tumor jednjaka, neophodno je učiniti CT pregled vrata, grudnog koša i trbuha sa dvojnim kontrastom (popijen kontrakst i dat intravenski). Ako postoji sumnja na širenje bolesti lekar može zahtevati MR pregled trbuha u cilju jasnije karakterizacije promena u jetri, ili druge metode dijagnostike (npr PET/CT).

U slučaju dokazanog adenokarcinoma pre početka lečenja određuju se laboratorijske vrednosti tumorskih markera (CEA, Ca 19-9, Ca 72-4).

Nakon kompletiranja potrebne dijagnostike, pacijent se upućuje ezofagealnom hirurgu u cilju pravljenja najbolje strategije lečenja. U slučaju lokalno uznapredovalog procesa, pacijentima se obezbeđuje put ishrane nutritivnom stomom ili postavljanjem ezofagealnog stenta, nakon čega se upućuju na neoadjuvantnu terapiju u cilju smanjenja (down-staginga) stadijuma bolesti. Ako je bolest resektabilna, kod pacijenata se planira operacija.

Hernije hijatusa jednjaka

Hijatus hernija ili želudačna kila predstavlja veoma često oboljenje kod kog dolazi do prolaska želuca kroz dijafragmu u grudni koš. Učestalost ovog oboljenja raste sa godinama starosti te se smatra da preko 70% pacijenata starijih od 70 godina ima ovo stanje/oboljenje.

Simptomi želudčne kile

Postoje klizajuće i paraezofagealne hernije.

Kod klizajućih želudačnih hernija pacijenti uglavnom navode tegobe u vidu gorušice različitog intenziteta. Nasuprot tome, velike mešovite (paraezofagealne) hernije svojom veličinom dovode do mehaničkih tegoba u vidu kratkog daha (usled zauzimanja prostora u grudnom košu), osećaja lupanja srca, zamaranja, dok se kod uklještenih kila mogu javiti mučnina, povraćanje, zastajanje hrane nakon obroka.

Dijagnostika

Pacijente sa želudačnom kilom treba uputiti najpre na kontrastnu radiografiju sa barijumom. U toku pregleda pacijent pije kontrast te se na rendgenu vidi kako kontrast prelazi iz jednjaka u želudac, samim tim prikazujući poziciju ovih organa u odnosu na dijafragmu.

Pacijentima je takođe neophodno uraditi gastroskopiju (gornju fleksibilnu endoskopiju) u cilju sagledavanja sluznice jednjaka i želuca, isključenja drugih eventualnih oboljenja i pronalaska objektivnih pokazatelja prisustva refluksa želudačnog sadržaja.

Dijagnostiku je u slučaju sumnje na refluksnu bolest neophodno dopuniti pH metrijom. Ovim pregledom možemo precizno izmeriti vreme tokom kog je želudačni sadržaj prisutan u jednjaku.

Posebna grupacija pacijenata žali se na takozvane ekstraezofagealne tegobe nalik na promuklost glasa, uporan kašalj, nelagodnost u grlu, osećaj prisustva knedle u grlu. Sa ovom grupom pacijenata neophodno je učiniti detaljan razgovor sa popunjavanjem preciznih evaluacionih upitnika. Sa velikom pažnjom neophodno je identifikovati grupe pacijenata koje najbolje reaguju na terapiju.

Procenom odgovora na terapiju lekovima, moguće je proceniti koji pacijenti mogu imati najveći benefit od učinjene operacije.

Indikacije za operativno lečenje su:

– Pacijenti koji nisu motivisani za doživotno uzimanje lekova iz grupe inhibitora protonske pumpe

– Pacijenti sa potvrđenim Baretovim jednjakom ili izraženim ezofagitisom

– Pacijenti sa i dalje prisutnim izraženim simptomima i pored korišćenja optimalne medikamentozne terapije

Ahalazija i motorni poremećaji jednjaka

Ahalazija predstavlja retko oboljenje koje nastaje usled nemogućnosti adekvatne relaksacije (opuštanja) donjeg sfinktera. Ovakvo stanje dovodi do zastajanja tečnosti i čvrste hrane u jednjaku, kao i tokom evolucije bolesti posledičnog popuštanja mišićne aktivnosti jednjaka. Uzrok bolesti nije poznat iako se smatra da dolazi do propadanja nervnih centara u samom zidu jednjaka koji učestvuju u regulaciji mišićne aktivnosti.

Simptomi Ahalazije

Pacijenti sa ahalazijom najčešće se žale na zastajanje hrane i gubitak u telesnoj masi. Zastajanje hrane (disfagija) najčešće napreduje tokom nekoliko godina uz prateći postepen neželjen gubitak u telesnoj masi.

Dijagnostika

Pri sumnji na ahalaziju, najbitnije je dijagnostičkim metodama isključiti maligne tumore jednjaka i proksimalnog želuca.

Dijagnostički protokol najčešće započinjemo gastroskopijom kojom pažljivo pregledamo jednjak i njegov prelaz u želudac. Vrlo čest nalaz kod pacijenata sa ahalazijom je spazam (grč) donjeg sfinktera jednjaka kroz koji otežano prolazimo endoskopom.

Kontrastnom radiografijom sa barijumom opažamo dinamiku prolaska kontrastnog sredstva kroz jednjak, vreme njegovog zadržavanja u donjem delu jednjaka, kao i dijametar (širinu) istog. Moguće je takođe opaziti dinamiku stezanja mišićnog sloja jednjaka.

Dijagnostički proces dopunjujemo manometrijom koja nam pruža precizne informacije o stanju mišićnog sloja jednjaka, njegovog tela i donjeg sfinktera. Adekvatno izvedenom manometrijom moguće je oceniti o kom tipu ahalazije se radi.

Lečenje Ahalazije

Privremeno olakšanje tegoba kod pacijenata sa ahalazijom moguće je postići pneumatskom dilatacijom, ali je definitivno rešenje moguče isključivo postići operativnim lečenjem.

Zlatni standard u lečenju gore navedenih oboljenja jednjaka predstavlja minimalno invazivna hirurgija.

Laparoskopija predstavlja tehniku pristupa trbušnoj duplji kroz male rezove na trbušnom zidu dimenzija od 5 do 12mm. Kroz specijalno napravljene radne kanale (portove), a uz pomoć elegantnih instrumenata i kamere sa uvećanjem od 5 do 10 puta, možemo pristupiti svakom delu trbušne duplje i grudnog koša, adekvatno uočiti i rešiti problem. Ovako mali rezovi, u odnosu na klasične operacije, pružaju mogućnost brzog oporavka, smanjuju rizik od infekcije, omogućavajući povratak redovnim aktivnostima već kroz nekoliko dana. Prednost kamere sa uveličanjem smanjuje mogućnost greške u iskusnim rukama na minimum, te dovodi do zapažanja najsitnijih detalja tokom procedure.

Torakoskopija je srodna procedura, uz pomoć koje na isti način pristupamo grudnom košu, kroz sitne rezome, bez ozleđivanja rebara i grudne kosti (sternuma).

The post Sve što bi trebalo da znate o minimalno invazivnoj hirurgiji jednjaka appeared first on Atlas Opšta Bolnica.

U nastavku teksta bavićemo se simptomima, dijagnostikom i lečenjem najpoznatijih oboljenja pankreasa: pankreatitisom i karcinomom pankreasa.

Kako izgleda pankreas?

Pankreas ima strukturu žlezde sa dva dela: egzokrinim i endokrinim. Egzokrini deo pankreasa stvara enzime bitne za varenje hrane koju unosimo, a povezan je preko glavnog pankreasnog kanala sa crevima, u kojima pankreasni enzimi dostižu zrelu formu i razlažu proteine i masti iz hrane na nutritijente, koji se dalje apsorbuju u našim crevima.

Endokrini deo pankreasa sastoji se od velikog broja ostrva u kojima su grupisane specijalizovane ćelije. Ove stanice produkuju glavne hormone za regulaciju nivoa šećera u krvi, insulin i glukagon.

Šta je pankreatitits?

Upalu pankreasa nazivamo pankreatitisom, gde se razlikuju akutna i hronična forma.

Akutni pankreatitis

Akutni pankreatitis nastaje kada se pankreasni enzimi aktiviraju unutar samog organa, dovodeći do oštećenja samih žlezdanih struktura. Ovo stanje ima različite uzroke:

• Bilijarni pankreatitis nastaje kada kamen iz žučnih puteva sprečava prelazak pankreasnih sokova u creva, te se enzimi aktiviraju unutar organa;
• Etilični pankreatitis nastaje usled unosa veće količine alkohola;
• Metabolički pankreatitis nastaje usled visokog nivoa masti u krvi;
• Medikamentozni pankreatitis nastaje kada unos specifičnih lekova dovede do aktivacije enzima i oštećenja pankreasa;
• Idiopatski pankreatitis podrazumeva nepoznat uzrok nastanka bolesti.

U najvećem broju slučajeva, akutna upala pankreasa se leči medikamentoznom terapijom uz restriktivan unos hrane, dok se komplikacije akutnog pankreatitisa (nekroza, stvaranje kolekcija) mogu lečiti hirurškim putem.

Hronični pankreatitis

Hronični pankreatitis predstavlja dugotrajnu formu bolesti koja nastaje ponavljanjem akutnih epizoda, a pojavljuje se najčešće kod pacijenata sa dugogodišnjom izraženom konzumacijom alkohola. Simptomi ove bolesti najčešće podrazumevaju:

• Gubitak u telesnoj masi;
• Dijareje koje prati gubitak masti;
• Bolovi, koji najčešće predstavljaju razlog za hirurško lečenje.

Kako se manifestuje karcinom pankreasa?

Karcinom pankreasa (adenokarcinom) predstavlja maligni tumor egzokrinog dela pankreasa. Učestalost ovog tumora je u porastu u zapadnoj Evropi, prevashodno zbog sve češće prisutnih faktora rizika, ali i efikasnije dijagnostike ovog oboljenja.

Faktori rizika za nastanak karcinoma pankreasa

Karcinom pankreasa najčešće se javlja kod pacijenata u šestoj i sedmoj deceniji života, sa većom učestalošću kod muškaraca. Pacijenti sa dijabetes melitusom, kao i dugogodišnji pušači imaju veći rizik za nastanak ove bolesti.

Pacijenti oboleli od karcinoma pankreasa se mogu žaliti na različite tegobe, kao što su:

• Bolovi u gornjem delu trbuha koji se širi između lopatica;
• Gubitak telesne mase;
• Gubitak apetita, mučnina i malaksalost
• Žuta prebojenost kože i beonjača;
• Novootkriveni dijabetes melitus.

Dijagnostika karcinoma pankreasa

Pacijenti sa gore navedenim tegobama najpre bivaju upućeni na ultrazvuk trbuha. Ova metoda je lako dostupna, ne izlaže pacijenta zračenju, a zavisnosti od iskustva radiologa, može postaviti sumnju na većinu bolesti pankreasa. U tom slučaju pacijent se upućuje na skener (CT) ili magnet (MR) pregled trbuha. Ovim pregledima moguće je jasno odrediti lokalizaciju tumora, veličinu i odnos sa okolnim krvnim sudovima i organima, kao i moguće širenje bolesti na jetru, peritoneum, omentum, i pluća.

Pacijentima sa postavljenom sumnjom na karcinom pankreasa neophodno je i laboratorijski odrediti vrednosti tumorskih markera (CEA, CA 19-9). U slučaju sumnje na širenje maligne bolesti, pacijent može biti upućen na PET-CT kojim se definitivno utvrđuje karakter i maligni potencijal sumnjivih promena.

Ako na osnovu navedenih metoda nije moguće potvrditi maligni karakter promene u pankreasu ili jetri, pacijent se najčešće upućuje na biopsiju pod kontrolom ultrazvuka ili CT pregleda.

Lečenje

Lečenje karcinoma pankreasa zavisi od stadijuma bolesti kao i lokalizacije tumora. Tumori pankreasa prema mogućnosti hirurškog uklanjanja dele se na:

• Resektabilne;
• Granično resektabilne;
• Lokalno uznapredovale;

Pacijentima u metastatskom stadijumu moguće je ponuditi samo palijativno hirurško lečenje u slučaju žutice ili problema sa pasažom hrane u vidu mučnine i povraćanja, ali se osnova njihovog lečenja sastoji u primeni hemioterapije i ciljane biološke terapije.

Za pacijente sa lokalno uznapredovalim tumorima, prema savremenim svetskim i evropskim vodičima za lečenje, preporučuje se najpre primena neodjuvantne terapije (hemioterapije) u cilju smanjenja tumora pre definitivne operacije.

U zavisnosti od lokalizacije resektabilnog tumora primenjuje se cefalična duodenopankreatektomija ili distalna pankreatektomija sa ili bez splenektomije, odnosno uklanjanja slezine.

Prevencija karcinoma pankreasa

Na žalost, karcinom pankreasa u uznapredovalim fazama bolesti često ima lošu prognozu. Najbolji način lečenja zapravo je prevencija, stoga se savetuje apsolutno uklanjanje i izbegavanje faktora rizika.

Smanjenje rizika od nastanka karcinoma pankreasa podrazumeva:

• Prestanak pušenja i konzumacije alkoholnih pića;
• Održavanje zdrave telesne težine;
• Zdravu ishranu.

Otkrivanje prekanceroznih lezija

Prekancerozne lezije pankreasa obuhvataju grupu intrapapilarnih mucinoznih neoplazija, odnosno ciste ispunjene gustim sadržajem koje se najčešće slučajno otkrivaju skenerom ili MR pregledom trbuha.

Najčešće ne uzrokuju tegobe, ali su uvek razlog za pregled od strane iskusnog hepatobilijarnog hirurga, budući da na terenu ovih promena vremenom može doći do razvoja adenocarcinoma pankreasa. Ovo predstavlja dugotrajan proces, stoga je razlog za redovne CT preglede, sa određivanjem tumorskih markera, otkrivanje pacijenata koji su u riziku od maligne alteracije.

Laparaskopska hirurgija pankreasa

Kod pacijenata sa rizikom od nastanka prekancerogenih lezija indikovano je operativno lečenje, koje sprovodi iskusni hepatobilijarni hirurg, minimalno invazivnom, odnosno laparoskopskom intervencijom.

Laparoskopija predstavlja tehniku pristupa trbušnoj duplji kroz male rezove na trbušnom zidu dimenzija od 5 do 12mm. Kroz specijalno napravljene radne kanale (portove), uz pomoć sofisticiranih instrumenata i kamere sa uvećanjem od 5 do 10 puta, ova metoda omogućava pristup svakom delu trbušne duplje i grudnog koša, čime se adekvatno uočava i rešava problem.

Ovako mali rezovi, u odnosu na klasične operacije, pružaju mogućnost bržeg oporavka, smanjuju rizik od infekcije, omogućavajući povratak redovnim aktivnostima već kroz nekoliko dana. Prednost kamere sa uveličanjem smanjuje mogućnost greške na minimum, te u iskusnim rukama, dovodi do zapažanja najsitnijih detalja tokom procedure.

The post Sve što bi trebalo da znate o oboljenjima i hirurgiji pankreasa appeared first on Atlas Opšta Bolnica.